ISO Standardi – IDENTIFIKACIJA I ANGAŽOVANJE ZAINTERESOVANIH STRANA – SA 8000, SMETA, SEDEX, ISO 26000

IDENTIFIKACIJA ZAINTERESOVANIH STRANA

Organizacije i pojedinci koji imaju jedan ili više interesa u bilo kojim aktivnostima i odlukama organizacije, ili organizacije i pojedinci koji su pod uticajem odluka ili aktivnosti organizacije to su zainteresovane strane. Organizacija nije u obavezi da uspostavlja formalizovane odnose sa svojim zainteresovanim stranama. Da bi odnos postojao nije potrebno ni da organizacija ili zainteresovana strana  prepoznaju ovaj odnos. Po prirodi uticaja postoji takav odnos koji se međusobno vrši.

Svih svojih zainteresovanih strana organizacija ipak mora uvek biti svesna. Razumevanje uticaja aktivnosti i odluka na zainteresovane strane omogućiće identifikovanje interesa koji uspostavljaju odnos zainteresovanih strana sa organizacijom. Identifikovanje uticaja aktivnosti i odluka organizacije olakšaće identifikaciju najvažnijih zainteresovanih strana organizacije.

Više značajnih zainteresovanih strana može imati organizacija, različite zainteresovane strane imaju različite, a ponekad i suprotstavljene interese. Sa organizacijom zainteresovane strane mogu imati čak i zajedničke, ali i suprotstavljene interese. Organizacija će preispitivati i odmeravati reprezentativnost i kredibilitet grupa koje govore u ime određene zainteresovane strane.

ANGAŽOVANJE ZAINTERESOVANIH STRANA

Dijalog između organizacije i jedne ili više njenih zainteresovanih strana uključuje angažovanje zainteresovanih strana. Trebalo bi da bude glavni cilj angažovanja zainteresovanih strana bolje adresiranje društvene odgovornosti organizacije. Za organizaciju je važno da zna ko su joj zainteresovane strane, iako neće biti moguće za organizaciju da angažuje sve svoje zainteresovane strane. Mnogo oblika i formi može imati angažovanje zainteresovanih strana. Angažovanje može pokrenuti organizacija ili može započeti kao odgovor organizacije jednoj ili više zainteresovanih strana na neku od njihovih inicijativa.

Angažovanje se može odvijati u više formi i oblika, može se odvijati neformalno ili formalno, u formatima kao što su pojedinačni sastanci, konferencije, radionice, javne rasprave, okrugli stolovi, savetodavni odbori, učešće na forumima, članstvo u organizacijama i učešće u grupama i udruženjima. U vezi sa društvenom odgovornošću i održivim razvojem organizacija može uspostavljati partnerstva ili pokretati zajedničke projekte sa jednom ili više zainteresovanih strana, radi ostvarivanja specifičnih ciljeva.

Neki od načina da organizacija prepozna svoju društvenu odgovornost je upoznavanje sa problemima u vezi sa društvenom odgovornošću u sledećim osnovnim predmetima:

• organizaciono (ili korporativno) upravljanje;
• ljudska prava;
• radne prakse;
• životna sredina;
• poštena (fer) operativna praksa;
• korisnička (potrošačka) pitanja i
• uključivanje i razvoj zajednice.

Organizacija će pri utvrđivanju svoje društvene odgovornosti, identifikovati svako od prethodno navedenih pitanja i njegovu relevantnost za aktivnosti i odluke, zajedno sa povezanim akcijama i očekivanjima. Utvrđivanje relevantnih pitanja će pratiti procena značaja i uticaj na organizaciju. Značaj uticaja treba razmotriti s obzirom na zainteresovane strane i na način na koji će uticati na šire interese društva i održivi razvoj, uključujući zdravlje i dobrobit društva.

UKLJUČIVANJE I ANGAŽOVANJE ZAINTERESOVANIH STRANA

Organizacija uzima u obzir sledeća pitanja prilikom identifikacije zainteresovanih strana,:

• Koje zakonske obaveze utiču na poslovanje organizacije?
• Na koga mogu delovati aktivnosti organizacije pozitivno ili negativno?
• Ko je bio uključen kada je trebalo rešiti slična pitanja?
• Ko može pomoći organizaciji u rešavanju određenih uticaja?
• Ko bi bio u nepovoljnom položaju ako bi bili isključeni iz angažmana?
• Na koga to utiče u lancu vrednosti?

Mnogo oblika može imati angažovanje zainteresovanih strana. Angažovanje zainteresovanih strana može pokrenuti organizacija ili može započeti kao odgovor organizacije jednoj ili više zainteresovanih strana na neku od inicijativa. Može se odvijati neformalno ili formalno kroz različite forme i oblike.

Uvođenje ISO Standarda sastoji se iz dva koraka:

• Implementacija ISO Standarda (priprema za sertifikaciju) i
• Sertifikacija ISO Standarda.

Implementacija ISO Standarda

Prvi deo je mnogo duži i teži i zahteva ozbiljan rad na pripremi same organizacije i usklađivanja poslovanja prema zahtevima ISO Standarda. Ovaj deo se ogleda u pripremi dokumentacije i obuci zaposlenih na osnovu zahteva samog standarda. Pravi se sledeća dokumentacija: poslovnik, misija, vizija, politika, procedure, radna uputstva (instrukcije), zapisi i ostale dokumentovane informacije koje treba da zadovolje tražene zahteve, odnosno potrebne uslove za implementaciju i sertifikaciju za ISO Standarde. Kada se priprema za uvođenje ISO Standarda uspešno završi od strane konsultanta (eksperta) za ISO standarde, onda dolazi na red sama sertifikacija.

Sertifikacija ISO Standarda

Sertifikaciju za ISO Standarda sprovode sertifikacione kuće koja proveravaju procedure i ostale dokumentovane informacije nastale u pripremnom periodu i daju svoju konačnu odluku o primeni zahteva standarda. Sertifikaciona kuća šalje u proveru svoje eksperte, poznatije kao Auditore (proveravače). Njihov zadatak je da izvrše sertifikacionu proveru kako bi utvrdili stepen usklađenosti sa zahtevima standarda. Na osnovu njihovog izveštaja i nalaza otkrivenih tokom provere, rukovodstvu organizacije daje konačna ocena o sertifikaciji. Ako je organizacija zadovoljila i uspešno prošla sertifikacionu proveru, onda dobija zvaničan sertifikat odobren od strane akreditovanog sertifikacionog tela.