ISO Standardi – RAZUMEVANJE OSNOVA POLITIKE – ODRŽIVE NABAVKE ISO 20400

KONCEPT ODRŽIVE NABAVKE

Nabavka koja ima najveći nivo pozitivnih ekoloških, društvenih i ekonomskih uticaja tokom celokupnog životnog ciklusa proizvoda i koja nastoji da umanji sveukupne negativne uticaje to je održiva nabavka. Takođe održiva nabavka je i moćan instrument kada organizacija razmatra zahteve održivosti i sopstveni doprinos održivom razvoju. Tada je organizacija je u potpunosti posvećena konceptu, principima, osnovnim oblastima (predmetima posmatranja) i pokretačima održivih nabavki.

PRINCIPI POLITIKE ODRŽIVIH NABAVKI

  • Odgovornost: Organizacija će biti odgovorna za svoje uticaje na društvo, ekonomiju i životnu sredinu. U kontekstu nabavki, ovo posebno uključuje odgovornost za pomenute uticaje i one u sopstvenom lancu snabdevanja, sa perspektivom životnog ciklusa proizvoda koje kreira.
  • Transparentnost: Organizacija će biti transparentna u onim odlukama i aktivnostima koje utiču na životnu sredinu, društvo i ekonomiju. U kontekstu nabavki, to posebno uključuje transparentnost u odlukama i aktivnostima o nabavkama i podsticanje dobavljača da budu transparentni. Transparentnost je osnova za dijalog i saradnju sa zainteresovanim stranama.
  • Etičko ponašanje: Organizacija će se ponašati etično i promovisaće etično ponašanje u svim svojim lancima snabdevanja.
  • Poštene prilike: Organizacija će izbegavati pristrasnost i predrasude u svim odlukama o nabavkama. Svi dobavljači, uključujući lokalne dobavljače i male i srednje organizacije, imaće potpunu i poštenu priliku da se takmiče.
  • Poštovanje interesa zainteresovanih strana: Organizacija će poštovati, razmatrati i reagovati na sve relevantne interese zainteresovanih strana na koje utiču njene aktivnosti nabavke.
  • Poštovanje vladavine zakona i međunarodnih normi ponašanja: Organizacija će nastojati da bude svesna bilo kakvih kršenja propisa u svim svojim lancima snabdevanja. Aktivno će podsticati svoje dobavljače da se pridržavaju ovih pravila i procenjuju i bave se usklađenošću prema situaciji.
  • Poštovanje ljudskih prava: Organizacija će poštovati međunarodno priznata ljudska prava.
  • Inovativna rešenja: Organizacija će tražiti rešenja koja će se baviti svojim ciljevima održivosti i podsticati inovativne prakse nabavki da bi promovisala održivije ishode u čitavom lancu snabdevanja.
  • Fokus na potrebe: Organizacija će preispitivati potražnju i nabavljati samo ono što je potrebno i tražiti održivije alternative.
  • Integracija: Organizacija će osigurati da je održivost integrisana u sve postojeće prakse nabavki da bi se maksimizirali održivi ishodi.
  • Analiza svih troškova: Organizacija će uzimati u obzir troškove nastale tokom životnog ciklusa, postignutu vrednost za novac i troškove i koristi za društvo, životnu sredinu i ekonomiju koji proističu iz aktivnosti nabavke.
  • Stalno poboljšanje: Organizacija će raditi na kontinuiranom poboljšanju svojih praksi i rezultata održivosti, i podsticati učesnike u svojim lancima snabdevanja da čine isto.

OSNOVNI PREDMETI ODRŽIVE NABAVKE

Sedam osnovnih predmeta (oblasti) u organizaciji čini sistem održive nabavke, koji je usaglašen sa predmetima društvene odgovornosti definisanim u Politici društvene odgovornosti.

  • Organizaciono upravljanje: čine ga procesi i sistem odlučivanja;
  • Ljudska prava: čine ga dubinska pažnja, mogući rizici po ostvarivanje ljudskih prava, izbegavanje saučesništva u kršenju ljudskih prava, rešavanje pritužbi na poštovanje ljudskih prava, diskriminacija i ranjive grupe, građanska i politička prava, ekonomska, socijalna i kulturna prava, osnovni principi i prava zaposlenih na radu i u vezi sa radom;
  • Radne prakse: čine ga zapošljavanje i radni odnosi, uslovi rada i socijalna zaštita, socijalni dijalog, bezbednost i zdravlje na radu, razvoj zaposlenih i obuka na radnom mestu;
  • Životna sredina: čine ga sprečavanje zagađenja, održiva upotreba resursa, ublažavanje i prilagođavanje klimatskim promenama, zaštita životne sredine, bio – diverzitet i obnova prirodnih staništa;
  • Poštena praksa poslovanja: čine ga anti – korupcija, odgovorno političko učešće, poštena konkurencija, promovisanje održivosti u lancu vrednosti, poštovanje imovinskih prava;
  • Korisnička (potrošačka) pitanja: čine ga pošten marketing, činjenične i nepristrasne informacije, poštena ugovorna praksa, zaštita bezbednosti i zdravlja potrošača (ali i svih učesnika. Kao na primer osoblja koje vrši instalaciju, osoblja koje neposredno rukuje proizvodima, serviserima i drugim licima), održiva potrošnja, usluga i podrška potrošačima i rešavanje žalbi (reklamacija) i sporova, zaštita podataka i privatnost potrošača, pristup osnovnim uslugama, obrazovanje potrošača i svesnost;
  • Uključivanje i razvoj zajednice: čine ga uključivanje zajednice, obrazovanje i kultura, stvaranje mogućnosti za zaposlenje i razvoj veština, razvoj i pristup tehnologiji, stvaranje bogatstva i prihoda, zdravstvo, socijalna ulaganja i drugo.

POKRETAČI ODRŽIVE NABAVKE

Brojni su osnovni pokretači organizacije za uspostavljanje prakse održivih nabavki, to su potrebe, zahtevi i očekivanja klijenata (korisnika), postizanje konkurentske prednosti, zaštita životne sredine ili ljudskih prava, poštovanje propisa i međunarodnih standarda.

Pokretači održivih nabavki:

  • KORISNICI: odgovor na očekivanja kupaca i njihovih potrošača kada je u pitanju održivost, kao što su sigurnost, koristi za životnu sredinu i univerzalni dizajn u lancima snabdevanja;
  • KONKURENTSKA PREDNOST: na konkurentnim tržištima može se razlikovati sposobnost nuđenja proizvoda, s obzirom na održiv predlog vrednosti podržan od lanaca snabdevanja;
  • INOVACIJE: korišćenje održivih nabavki za podsticanje inovacija u lancu snabdevanja da bi se stekla veća zajednička vrednost i stvorila nova tržišta;
  • OČEKIVANJA ZAINTERESOVANIH STRANA: odgovaranje na sve veća očekivanja zainteresovanih strana u vezi sa ekološkim i društvenim faktorima;
  • ZAKONODAVSTVO I PROPISI: usklađenost sa zakonodavstvom u celokupnom lancu snabdevanja;
  • JAVNE POLITIKE: postizanje željenih ciljeva kao što su promovisanje konkurentnosti, stvaranje mogućnosti za mala i srednja preduzeća, efikasno upravljanje javnim resursima, dobro upravljanje ili socijalna inkluzija;
  • UPRAVLJANJE RIZIKOM: pitanja održivosti mogu uticati na vrednost i reputaciju brenda, tržišni udeo, tržišnu kapitalizaciju, zakonsku izloženost, promenljivost cena i pristup snabdevanju, finansijske obaveze;
  • SIGURNOST LANACA SNABDEVANJA: izbegavanje smetnji usled opoziva proizvoda, novčanih kazni ili neuspeha dobavljača, sprovođenje procesa kontinuiranog poboljšanja, izbegavanje iscrpljivanja resursa;
  • ZAPOSLENI: obraćanje pažnje na pitanja održivosti, uključujući promociju pristojnog rada, može dovesti do veće produktivnosti i privlačenju, motivisanju i zadržavanju talenata;
  • POSVEĆENOST DOBAVLJAČA: obraćanje pažnje na pitanja održivosti može dovesti do poboljšanja odnosa sa dobavljačima, što dovodi do poboljšanog doprinosa dobavljača organizacionim ciljevima;
  • OPTIMIZACIJA TROŠKOVA: optimizacija upotrebe resursa može dovesti do uštede troškova, smanjenih uticaja na životnu sredinu, ekonomije obima i poboljšanog povraćaja ulaganja;
  • STVARANJE EKONOMSKE VREDNOSTI: procena sveobuhvatnih informacija o troškovima i koristima životnog ciklusa može pomoći organizaciji da bude efikasnija;
  • LIČNO VOĐSTVO: posvećeno vođstvo ključnih ljudi u organizaciji može promovisati održive prakse, uključujući održivu nabavku;
  • ORGANIZACIONA ETIKA: obraćanje pažnje na pitanja održivosti može poboljšati etičko ponašanje organizacije i povećati usklađenost sa kulturom i vrednostima organizacije.

KLJUČNA RAZMATRANJA ZA ODRŽIVU NABAVKU

U vezi sa aktivnostima nabavke organizacija upravlja svim rizicima održivosti (uključujući prilike). U kontekstu održivih nabavki cilj upravljanja rizicima je da se identifikuju, odrede prioriteti i upravlja unutrašnjim i spoljašnjim rizicima (uključujući prilike) koji se odnose na aktivnosti nabavke. Aktivnost nabavke uključuje razmatranje u kojoj meri su dobavljači u lancu snabdevanja sposobni da ispune zahteve održivosti. Upravljanje rizikom obezbeđuje da se značajnim uticajima na održivost upravlja na odgovarajući način, da se resursi primenjuju efikasno i da donete odluke mogu biti opravdane. Upravljanje rizikom uključuje: procenu rizika (identifikacija, analiza, procena) i postupanje po procenjenim rizicima (mere i aktivnosti na smanjivanju verovatnoće ili posledica). Organizacija posvećuje dužnu pažnju načinu na koji upravlja rizikom na negativne uticaje na održivost nabavki.

REŠAVANJE NEGATIVNIH UTICAJA NA ODRŽIVOST

Mogući negativni uticaji koji mogu prouzrokovati ili doprineti nepovoljnim uticajima na održivost nabavki su:

  • Prakse nabavki ili aktivnosti dobavljača, njihovih dobavljača, poslovnih partnera, investicionih kompanija ili posrednika u celokupnom lancu snabdevanja;
  • Dizajn, projektovanje, nabavku, upotrebu ili odlaganje proizvoda od strane organizacije i učesnika u lancu snabdevanja.

Dužna pažnja je način za rešavanje štetnih uticaja:

  • Nakon što se izvrši identifikacija potencijalnih negativnih uticaja na održivost u lancu snabdevanja, organizacija nastoji da ih spreči ili njima upravlja;
  • Kada organizacija identifikuje stvarne negativne uticaje na održivost u svom lancu snabdevanja, preduzima mere i aktivnosti za njihovo otklanjanje, saniranje ili kontrolu, odnosno upravljanje. Organizacija u redovnim vremenskim intervalima primenjuje postupak detaljne analize radi sagledavanja i suočavanja sa mogućim negativnim uticajima.

VRŠENJE UTICAJA NA UČESNIKE U LANCU SNABDEVANJA

Kada god je to moguće organizacija koristi svoj kapacitet i pregovaračku snagu da utiče na ponašanje dobavljača i drugih zainteresovanih strana u skladu sa principima održivih nabavki. Uticaj može proizaći iz faktora kao što su:

  • Stepen direktne kontrole između organizacije i njenih dobavljača;
  • Uslova ugovora između organizacije i njenih dobavljača;
  • Udela prodaje koju organizacija predstavlja za dobavljača;
  • Sposobnost organizacije da podstakne dobavljača da poboljša performanse u pogledu buduće prodaje, reputacione prednosti, pomoći u izgradnji ili podizanju kapaciteta i drugo;
  • Reputacione koristi za dobavljača u radu sa organizacijom i povlačenje reputacione štete tog odnosa;
  • Sposobnost organizacije da sarađuje sa drugim korisnicima, da podstakne poboljšane performanse;
  • Sposobnost organizacije da angažuje vladu ili njene organe i organizacije, u zahtevanju poboljšanja performansi dobavljača primenom javnih politika, praćenjem poslovanja, sankcijama itd.

IZBEGAVANJE SAUČESNIŠTVA

Kroz aktivnosti nabavke, organizacija bi trebalo da izbegava saučesništvo u protivpravnim postupcima i delovanju drugih organizacija koji prouzrokuju negativne uticaje na održivost nabavke. Mogu se opisati tri oblika saučesništva:

  • Direktno saučesništvo: to se dešava kada organizacija svesno pomaže u izvršenju protivpravnog delovanja;
  • Korisno saučesništvo: ovo se dešava kada organizacija direktno profitira od nezakonitih radnji i protivpravnog delovanja;
  • Tiho saučesništvo: ovo se dešava kada organizacija ne uspe da pokrene pitanje nezakonitih radnji i protivpravnog delovanja.

Uvođenje ISO Standarda sastoji se iz dva koraka:

  • Implementacija ISO Standarda (priprema za sertifikaciju) i
  • Sertifikacija ISO Standarda.

Implementacija ISO Standarda

Prvi deo je mnogo duži i teži i zahteva ozbiljan rad na pripremi same organizacije i usklađivanja poslovanja prema zahtevima ISO Standarda. Ovaj deo se ogleda u pripremi dokumentacije i obuci zaposlenih na osnovu zahteva samog standarda. Pravi se sledeća dokumentacija: poslovnik, misija, vizija, politika, procedure, radna uputstva (instrukcije), zapisi i ostale dokumentovane informacije koje treba da zadovolje tražene zahteve, odnosno potrebne uslove za implementaciju i sertifikaciju za ISO Standarde. Kada se priprema za uvođenje ISO Standarda uspešno završi od strane konsultanta (eksperta) za ISO standarde, onda dolazi na red sama sertifikacija.

Sertifikacija ISO Standarda

Sertifikaciju za ISO Standarda sprovode sertifikacione kuće koja proveravaju procedure i ostale dokumentovane informacije nastale u pripremnom periodu i daju svoju konačnu odluku o primeni zahteva standarda. Sertifikaciona kuća šalje u proveru svoje eksperte, poznatije kao Auditore (proveravače). Njihov zadatak je da izvrše sertifikacionu proveru kako bi utvrdili stepen usklađenosti sa zahtevima standarda. Na osnovu njihovog izveštaja i nalaza otkrivenih tokom provere, rukovodstvu organizacije daje konačna ocena o sertifikaciji. Ako je organizacija zadovoljila i uspešno prošla sertifikacionu proveru, onda dobija zvaničan sertifikat odobren od strane akreditovanog sertifikacionog tela.